Imali smo jedinstvenu priliku da vidimo "dinarski endemit", čovečju ribicu. Osim u podzemnim vodama pećina dinarskog krša Južne Evrope, nigde drugde na svetu ne postoje. Čovečja ribica (proteus anguinus 1768.) je repati vodozemac iz porodice Proteida i može da se nađe i na dubinama do 80m. Ove neobične životinje nikada voljno ne napuštaju večiti mrak pećina, a ipak ih u proleće i jesen ljudi povremeno nalaze i na površini, jer ih izbace jaka vrela kad nadođu podzemne vode usled obilnih kiša i topljenja snega. Telo ribice je izduženo, nežno, bezbojno ili bledocrvenkasto, sa slabo razvijenim ekstremitetima koje čine dva para nogu: prednje noge sa po tri i zadnje sa po dva zakržljala, slaba prsta. Po svojoj boji kože je i dobila lokalni naziv "čovečja ribica" jer neobično podseća na ten kavkaskog tipa ljudi.
Glava joj je velika i izdužena sa po tri para razgranatih jarkocrvenih spoljašnjih škrga koje služe kao organi za disanje, mada čovečje ribice kiseonik iz vode primaju i preko kože. Imaju i zakržljala pluća čija je uloga u respiraciji samo dodatak, jer se ceo život, za razliku od ostalih vodozemaca, hrane i spavaju u vodi.
Male oči se mogu videti samo u fazi fetusa, ali vremenom atrofiraju, prekriva ih koža i one sasvim iščezavaju. Dužina odraslih jedinki kreće se od 23-25 cm, a ponekad mogu biti i nešto veće. Iako su u potpunosti prilagođene životu u mraku, kad su izložene svetlosti menjaju boju kože do braon ili crne koja polako izbledi kada se ponovo nađu u mraku.
Prosečan životni vek im je 58-68 godina što ih čini vodozemcima sa najdužim životnim vekom, a smatra se da mogu doživeti i preko 100 godina što je zapanjujuće s obzirom na njihovu masu i veličinu. Hrane se račićima, crvićima i drugim sitnim životinjama koje žive u pećinskim vodama. Hranu nalaze pomoću čula mirisa. Takođe imaju razvijeno čulo ukusa kao i fotoreceptore, hemoreceptore, mehaničke i elektroreceptore. Primaju zvučne talase u vodi, kao i vibracije iz zemlje. Čovečja ribica je u stanju da reaguje na vrlo niske koncentracije organskih jedinjenja u vodi, kao i na njen hemijski sastav. Ima mogućnost da registruje slaba električna polja, a neki eksperimenti ukazuju na to da mogu koristiti magnetno polje zemlje za orijentaciju.
Veoma malo se zna o razmnožavanju ovog jedinstvenog bića, i sve do sada je uočeno u kontrolisanim uslovima. Nemoguće je snimiti njihovo ponašanje u prirodnom staništu, te se dugo verovalo da na temperaturama manjim od 15 stepeni rađaju isključivo po dva živa mladunca, a da na toplijim temperaturama polažu jaja. To je još obavijeno velom tajne, jer po ponašanju u veštačkim uslovima uglavnom su, bez obzira na temperaturu, ženke polagale jaja. Mladi nakon 3 meseca dobijaju izgled odraslih jedinki, a polnu zrelost stiču tek nakon 14 godina.
Zbog izuzetne retkosti i bojazni od istrebljenja, 1922. godine čovečja ribica je u Sloveniji zaštićena i smatra se nacionalnim blagom. Kasnije, 1982. godine stavljena je na listu retkih i ugroženih divljih životinja uz strogu zabranu trgovine.
Godine 1986. pronađen je prvi primerak crne čovečje ribice u Dobličinom izvoru u Beloj Krajini (Slovenija). Utvrđeno je da se radi o posebnoj podvrsti čovečje ribice koja se znatno razlikuje od onih nepigmentisanih. Tamni primerci imaju bolje razvijene, gotovo normalne oči. Osim upadljivo različite boje, razlikuju se i po nekim žlezdama u koži, kao i po obliku tela. Crna čovečja ribica ima kraću glavu i sitnije zube.
Ništa manje izuzetna od svog nepigmentisanog srodnika, takođe je veoma osetljiva na promene u okruženju zbog adaptacije na specifične uslove u pećinama.
Fascinantne stvari ovog stvorenja, koje prkosi evoluciji, ne leže samo u tome da umnogome liči na čoveka, polnim sazrevanjem, životnim vekom i pigmentiranom kožom već i u tome da ima nekoliko funkcionalnih opcija za disanje, gledanje, komunikaciju i kretanje.
