SCUBA akronim = Self–Contained Underwater Breathing Apparatus
Danas se ne može sa sigurnošću utvrditi kada se ronjenje prvi put pojavilo, ali postoje neki dokazi da je to bilo 5000 godina pre Hrista. Ronjenje kao aktivnost se sprovodi jos od vremena kada je primitivni čovek zaranjao pod vodu u potrazi za hranom. Prvi zabeleženi trag ronjenja je predstavljen na Asirskom crtežu iz 900 god. p.n.e. Iako ova primitivna oprema podseća na aparat za disanje, nemoguće je utvrditi da li je služila kao rezervoar vazduha ili kao pojas za plutanje/spasavanje.
Ronjenje je takođe bilo motivisano vojnim razlozima, te su tako ronioci Aleksandra Velikog u luci Tir nakon opsade 332. pne. uklanjali prepreke. Najvažniji posao ronilaca u prošlosti bio je spašavanje tereta s potonulih brodova i o tome postoje pisani podaci.
U 15. Veku Leonardo da Vinči je osmislio rezervoare za vazduh kao sisteme koji se koriste za disanje pod vodom ali ih nije detaljno objasnio zbog, kako je naveo, “loše ljudske prirode” zbog koje bi sistem bio zloupotrebljen za potapanje brodova ili ubistva. Njegovi crteži ukazuju na cevi za disanje I rezervoare vazduha (pozicionirani na grudima) koji naizgled nemaju nikakvu externu konekciju. Drugi crteži prikazuju kompletnu ronilačku opremu koja uključuje ronilačku masku sa kutijom za vazduh. Njegov projekat je bio toliko detaljan da je uključivao I kolektor urina za ronioce. Projekat je zakođe uključivao i ronilačka peraja.
Diving Bells - su bila prvi uspešan metod povećanja vemena provedenog pod vodom. Ona su se sastojala od komore sa otvorom na dnu, u kojoj je jedan ili više ljudi moglo biti spušteno pod vodu. U početku, upotreba zvona je bila ograničena na kraće intervale i na plitku vodu. Kasnije je usavršen dovod svežeg vazduha. Prva dokumentovana upotreba ronilačkih zvona datira iz 16. veka.
.
U 16. veku su u Engleskoj i Francuskoj bila korišćena ronilačka kožna odela do dubine od 18m. Vazduh je bio pumpan do ronioca ručnim pumpama sa površine.
Uskoro su izumljene ronilačke metalne kacige koje su izdržavale veći pritisak pod vodom sto je omogućilo da ronioci idu dublje, a do 1830-ih su dovoljno usavršene da su omogućavale duži rad pod vodom.
1667 Robert Boyle, je primetio balon vazduha koji se pomera sa jedne na drugu stranu u oku zmije koja je bila komprimovana pa dekomprimovana u zvonu snabdevanom vazduhom kroz vakuum pumpu. Boyle je prvi primetio da promena ambijentalnog pritiska može uzrokovati formaciju mehurića u tkivima tela.
Još jedan Italijan, Borelli, je shvatio da vazduh koji ronilac diše ponovo, mora biti pročišćen pre nego što ga udahne ponovo. On je smatrao da je dobro rešenje da se vazduh pročisti kroz bakarnu cev ohladjenu u morskoj vodi. Ovo je bio početni koncept današnjeg reabreather-a.
1690. engleski je astronom Edmond Halley dizajnirao komplikovani sistem po kom se količina vazduha u zvonu nadopunjavala tako što je dovod vazduha bio povezan manjim zvonima, koja su bila smeštena niže od njega. Kada je sistem bio namešten, otvarao bi se ventil na posudi i viši je pritisak koji je delovao na posudu (zbog veće dubine) terao sveži vazduh prema ronilačkom zvonu. Halley je, zajedno s još četvoricom, proveo sat i po na dubini od 18 metara u reci Temzi, prikazujući delotvornost svog izuma. Englez John Lethbridge je 1715. godine razvio "ronilačku omotnicu" u kojoj je ronilac boravio unutar "bačve vazduha", omotane kožom, sa staklenim otvorom za gledanje i sa dva otvora za ruke s vodootpornim rukavima. Lethbridge je pisao da je s njegovom opremom bilo moguće raditi na dubini od 18 metara i u trajanju od 34 minute. Ipak i ta je ronilačka oprema imala ista ograničenja kao i ronilačko zvono, nije bilo moguće manevrisanje i nedostajala je mogućnost kontinuiranog snabdevanja svežim vazduhom.
Nije poznato da li je bilo uspešno, ali Halley je bio jedan od prvih registrovanih slučajeva barotraume srednjeg uva.
